Можеш нам рећи нешто о себи, ко је Јефимија Ђиновић?
– Јефимија је девојка која је име добила по првој српској монахињи и жени деспота Угљеше Мрњавчевића, али и по ћерки Стефана Немање. Јефимија је девојка из Катунске нахије чији су корени из села Ђиновићи надомак Цетиња, а која је рођена у Ђаковици у Светој Метохији, једна од 250.000 прогнаних Срба са Косова и Метохије, апсолвент Правног факултета Универзитета у Београду, борац за српски народ у свим српским земљама, борац за уједињење свих српских земаља, борац за истину и правду а изнад свега борац против заборава и етно појац који својом песмом пркоси, и проноси истину о болу, патњи и страдању свог народа на Косову и Метохији и осталим српским земљама, али и о лепотама свог родног краја.
Са породицом си протерана са Косова и Метохије, тачније из Ђаковице, можеш нам нешто више рећи о томе?
– У Ђаковици смо остали и након потписивања Кумановског споразума. Нисмо желели да напустимо своје огњиште и желели смо да се моја сестра роди у Ђаковици. Ипак, до нас су долазиле вести како УЧК терористи на челу са Рамушем Харадинајем који је био командант зоне „Дугађини“ која је обухватала Пећ, Дечане и Ђаковицу упадају у станове и куће, свирепо убијају, силују, киднапују преостали српски народ, и то је била прекретница да одемо из Ђаковице коју никада у срцу нисмо напустили. Ђаковицу смо напустили 14 јуна, и умакли УЧК терористима за свега пар минута, с обзиром на то да су 5 минута након што смо моја породица и ја напустили наш стан, терористи упали у нашу зграду киднаповали наше прве комшије породицу Шутаковић, мучили их, масакрирали и убили.
Када смо напуштали Ђаковицу споредним улицама, гледали смо како у центру Ђаковице око војног транспортера НАТО војници и УЧК терористи загрљени играју шоту. Целим путем сам плакала, и непрекидно постављала тати само једно питање – „Кад ћемо кући?“ Наш ауто тог предвечерја био је једини на путу Ђаковица-Дечане-Пећ-Кула-Рожаје.
Са собом смо понели само иконе и породичне фотографије. Код места Дечане, наишли смо на замку -оборено огромно дрво на сред пута. Тата је схватио да је у питању класична сачекуша УЧК банде, и успео да уђе у поље поред пута и настави даље, између ногу држао је полуаутоматску пушку и рекао је – „Уколико нас терористи зауставе, убићу прво вас, па себе, нећемо им у руке пасти живи“. И ја те речи памтим и данас. Ујутру 15 јуна 1999, стигли смо у Краљево код мог деде по мајци Божидара и баке Радмиле, где се мама превремено породила. И донела на свет моју сестру Анастасију, која је и добила име Анастасија јер значи -ВАСКРСЕЊЕ или УПРАВО РОЂЕЊА НА ВАСКРС. А Анастасија јесте била наше Васкрсење и једина утеха и радост за све те тужне дане. Све време бомбардовања моја мајка била је у благословеном стању. Рушиле су нас бомбе и детонације, завршавале смо у болници са ранама на телима које су данас ожиљци, али много су теже и бплније оне ране, живе ране у души. Отац, стричеви, ујаци били су на караулама од Морине до Паштрика свих 78 дана. Моја баба по мајци Радмила, када је желела да оде на пијацу да нам купи воћа, ишла је са пушком у руци. Док је бака по оцу Славка узносила молитве Господу и анђелима да јој чувају синове и све најрођеније на караулама.
Колико често идеш на Косово и Метохију и да ли си посећивала родну Ђаковицу, с обзиром на то да је тај град забрањен за Србе?
– Врло често, одлазим у царски Призрен, Свете Архангеле, златну лавру Грачаницу, код својих вољених пријатеља у околини Грачанице, код родбине у Ораховцу, код драгих пријатеља у Штрпцу, у Великој Хочи где збратимљени пијемо чувено метохијско вино и певамо завичајне песме у један глас, духовно се напајам и уздижем у манастиру Високи Дечани у којима сам крштена и где сам направила своје прве кораке. Невероватан је то осећај и благослов, узвишена и наднебеска емоција која се не може речима препричати и описати. С обзиром на то да је Ђаковица забрањен град за Србе, ја не могу да прошетам центром града, да видим паркове и љуљашке на којима сам се љуљала и брала цвеће као дете, да видим своју реку Рибник, свој мост, да попијем кафу у кафићу у центру града. Али зато одлазим сваке године на славу у Цркву Успења Пресвете Богородице код две монахиње и једне старице које пребивају у молитви и љубави, окружене кућама албанских екстремиста који нас каменују при уласку у Цркву, показују своје полне органе, псују, пробијају коридоне тзв косовске полиције, тако да врло често и не успемо да уђемо у нашу Цркву и прославимо нашу славу. Када идемо на гробље у Ђаковици да упалимо свећу нашим прецима, увек нас сачека трагичан призор – похарана, оскрнављена и разрушена гробља, сламани Крстеви, ископане и празне раке. А док ми узносимо молитву и палимо свеће на гробљу, Албанци који се окупе провокације ради, пуштају на радију албанску музику. Али упркос свему у Ђаковици живи српски дух и корен, и по Божјој промисли, редовно се чују звона са Богородичине Цркве у Ђаковици. Када успемо да уђемо у Цркву, у мени се јави лавина помешаних осећања и емоција радости и среће, суза, бола и туге, али и дивљење монахињама, њиховој челичној Вери, несаломивости, непокоривим Светим Духом и љубави коју усаде у наша срца а ми је ширимо даље…
Гостујући у емисијама на телевизијама, такође си говорила да добијеш претње од Албанаца, колико су оне озбиљне и да ли си забринута за воју безбедност?
– Нисам забринута, не могу ме уплашити, ја се не бојим јер то мени проповеда моја Православна вера и Јеванђеље кроз речи – “Не бој се, само веруј“. Стизале су ми вулгарне претње силовањем и убиством, писали су ми како Ђаковицу нећу моћи да видим ни као туриста, како нећу више крочити на Косово и Метохију. Али ја од малена стојим усправно и гледам у Небо, а не у земљу, па сам тако само неколико дана након бруталних претњи отишла на Косово и Метохију, с поносом и пркосом, без трунке страха запевала са врха Газиместанске куле „Сини јарко сунце са Косова“ и тако сам имала осећај да се моја песма разносила пољем Косовим и улази преко прага мог узурпираног дома у Ђаковици и преко прага сваке спаљене куће на Косову и Метохији. Недавно сам центром Призрена прошетала у српској средњовековној народној ношњи и у тренутку ми се јавила жеља, нешто попут небеског зова да одем у Милутинову Љевишку и ту ми је Бог послао благодат, па сам отпевала песму владике Николаиа Велимировића „Царица тишине“ пред фреском Богородице Љевишке којој је песма и посвећена. И то је био један надвремени осећај, па су и полицајци који чувају Цркву тј. припаднзци тзв Косовске полиције остали у чуду, дивећи се мојој песми, храбрости и љубави.
Ти си етно појац, са изванредним талентом за певање, да ли се и песмом чува КиМ?
– Благодарим од срца на дивном комплименту. Вековима се бранило и чувало песмом, и вековима ће се чувати али и бранити песмом.Јер како је говорио Стефан Немања – „Песма се ни мачем не може сасећи“. Све о чему се запевало сачувало се и спасило од заборава и постало је вечно. Кроз песме се подигао незаборав на сваки град, опустошено село, Цркву, на јунаке, на невино пострадале жртве од злочиначке руке на Косову и Метохији. А ја увек и само срцем и душом певам свом народ и Господу Богу!
Постоји један снимак на јутјубу, у коме емотивно говориш о родној Ђаковици и злочинима, које су починили албански терористи, можеш нам рећи када и где је настао тај снимак?
– Снимак је настао 17.03.2017 године на Тргу Републике у Београду када смо обележавали годошњицу од Погрома на Косову и Метохији, и данас после три године тај мој говор који је срцем одржан актуелнији је него икада и један од гледанијих видео снимака на друштвеним мрежама и јутјубу, како имам прилику да чујем и видим. Дан данас, људи ми се јављају и кроз сузе пишу, због говора који сам одржала. Мени су Косово и Метохија у души и срцу, а не у броју прегледа на јутјубу, у џепу, у посланичким фотељама и мандатима као што јесу многим „патриотским“ политичким партијама које тргују Косовом и Метохијом, тако скупљају политичке поене и гласове, лече личне комплексе, а успут не знају да наведу 5 села у Метохији или Косовском Поморављу, или две планине на Косову и Метохији. Зато ми није битан број прегледа мог говора, али ето напоменух само.
Какав је твој коментар на то, што нажалост, већина медија у Србији, признаје независност лажне државе Косово, тако што јужну покрајину представљају као државу, користећи термине попут „председник Косова“, „косовски председник“, „премијер Косова“ и сличне?
– Огорчена сам на то, али с обзиром на то да те медије финансира Запад, ништа ме не чуди.
Да ли српски медији посвећују довољно пажње Србима на КиМ?
– На жалост, не довољно, осим часних изузетака, као што је сада једини српски лист на Косову и Метохији који постоји 75 година, а то је лист Јединство из Приштине, са измештеним седиштем у Косовској Митровици.
Да ли је држава учинила довољно за Србе са Косова и Метохије?
– Јесте, тако кажу моји драги пријатељи из Грачанице, Лапљег села, Косовске Митровице, Лепосавића, Ораховца, Велике Хоче, целе Метохије и многих других градова на Косову.
Које је по теби најбоље решење за Косово и Метохију?
– У овом тренутку мој предлог је да се држимо Резолуције 1244, да се омогући повратак 250.000 прогнаних Срба, офанзивна дипломатија наше државе и вратити правни поредак и институције државе Србије на Косову и Метохији, након истека мандата међународног протектората. А пре свега прогласити окупацију наше јужне српске покрајине.
Да ли се надаш повратку у родну Ђаковицу?
– Наравно! Непрестано се надам и чврсто верујем у повратак.
Може ли бити Србије, без Косова и Метохије?
– Не никада, јер Србија је Косово и Метохија!
Често певаш о граничарима, да ли би нам нешто рекла о храбрим граничарима?
– Јунаке са Паштрика, Горожупа, Планеје, Морине, Врбнице и Кошара доживљавам као небеске ратнике за Отаџбину и Веру. Они су новомученици нашег доба, нови Обилићи, војници кнез Лазара и Карађорђеви устаници, који су добили своје место у бројним песмама, које ја често изводим на својим наступима са посебном емоцијом. Да није било јунака на славним караулама које сам поменула, 1999 године УЧК терористи и НАТО војници би из правца Албаније најкраћим путем преко села Јасића и Јуника подно Јуничких планина пресекли комуникацију Пећ-Дечане-Ђаковица, извршили пробој и направили обруч око Метохије и убили 100.000 Срба у самој Метохији. Они су одбранили и последњи граничник наше земље. Сматрам да ће наши див јунаци како у песмама, добити своје заслужено место и у историјским књигама и у историјским уџбеницима.
На крају да ти се захвалимо што си пристала да говориш за наш портал, и да те питамо, какву поруку имаш за све Србе, поготово за младе?
– Хвала вама, било је задовољство говорити за ваш портал. Моја порука свим Србима па и младима је – Да се Срби уједине у свим српским земљама, и да у сваком тренутку учине жртву и подвиг за своју Отаџбину.
Редакцији портала је била изузетна част, да ради интервју са Јефимијом Ђиновић, којој се овим путем много захваљујемо.
Интервју радио: Стефан Вукоје
Ауторска права: klix.rs