После вишегодишњег неуспешног трагања и у недостатку доказа да су 10. јула 1995. године приликом освајања и уласка у Сребреницу Срби починили стравичне злочине геноцида над муслиманским цивилима, високи представници за БиХ Волфанг Петрич и Педи Ешдаун, без сумње разочарани тим сазнањем, одлучили су да то надокнаде изградњом меморијалног комплекса у селу Поточари, родном месту Насера Орића, ратног команданта тог дела Подриња и Осме оперативне групе Армије БиХ.
То је одговарало и амбицијама муслимана и њиховог предводника који је хтео да Србима и њиховом Јасеновцу супротстави своје исламско мезарје – Сребреницу. Влада РС је за тај објекат морала 2000. године да исплати, према одлуци високог представника Ешдауна, 4.681.692 конвертибилне марке. За ту одлуку он је од “Мајки Сребренице”, невладине организације регистроване у Немачкој, награђен “Поточарском повељом” и био први који је овенчан тек установљеним признањем.
О недостатку доказа да је извршен масакр муслиманских цивила уверио се знатно пре њих двојице, тадашњи главни истражитељ за кршења људских права у Сребреници, високи комесар УН Хенри Вилард, који је на Тузланском аеродрому јула 1995, где се слило више од 20.000 избеглих муслиманских цивила, новинарима изјавио: “Нисмо пронашли никога ко је својим очима видео злочине”. То су објавили многи дневни листови у свету међу којима и “Тајмс”. Или, још убедљивије, у лондонском “Дејли телеграфу” 24. јула 1995. објављен је чланак Т. Бучера: “Након пет дана интервјуисања, главни истражитељ Уједињених нација по питању наводних кршења људских права за време пада Сребренице, није нашао ниједно сведочење о злочинима из прве руке.”
Нормално, јер није ни било злочина. Али, то се догодило и зато што је Алија Изетбеговић заборавио и није, бар из предострожности и за сваки случај, по свом обичају, наредио да се убије нешто муслиманске деце и жена. Ти лешеви би били необорив доказ о српском геноциду. Међутим, он је веровао и то је више пута изјавио, чак и Билу Клинтону, да ће у Сребреници страдати најмање 5.000 муслиманских цивила. На тој процени изграђен је култ лажи о геноциду.
У медијима и јавности није прокламована стварност чињеница, већ наметнута стварност моћи. У овом случају није упутно изоставити значајну улогу Тадеуша Мазовјецког који је 1992. именован за првог изасланика УН за људска права у БиХ, који је поменуту процену подигао на 7.000. Њега је Џеред Израел једном приликом назвао “босанским Вокером”. На крају је лансирана и устаљена бројка од 8.372 наводне жртве.
Тада је почела злоупотреба мртвих, да би Петрич и Ешдаун и њихови трабанти прикрили чињенице и лансирали неистину о геноциду. Зато је у недостатку свеједно каквих жртава почело откопавање старих гробова не само из Сребренице и околних муслиманских села, већ и из суседних муслиманских општина и преношење посмртних остатака у Меморијални центар. Тако је пуњено то мезарје. Међутим, тиме је изигран чак и закон који је донео високи представник и који је објављен у “Службеном гласнику РС” у коме је записано да се то место “трајно одређује за гробље и светиште на којем ће се подићи спомен-обележје онима који су убијени у масакру који је извршен у јулу 1995. године у Сребреници”.
Укопавању првих 600 тела наводних жртава 31. марта 2003. присуствовао је лично и Бил Клинтон, тадашњи председник САД. У списку тих 600 “жртава” није било цивила, деце или жена. Међутим, био је 271 мушкарац, а они су већ наредне године поново оживели у бирачком списку ОЕБС за прве изборе у БиХ. Фалсификат је био више него очигледан. У списак “жртава” уписани су живи муслимани Сребренице и околних села. На првим изборима биле су 2.442 особе које су пре тога проглашене за наводне жртве и покопане у Меморијалном центру. Потом следи велики број лажних жртава и људи који су покопани претходних година и извађени из околних гробница. То су, претежно, њихови угледни борци, муџахедини, одговорни за убиства, покоље и уништавање српских села.
Насупрот тим чињеницама, Меморијални центар се у свету користи као доказ нашег покајања за злочине који нам се приписују. За српски народ пресудан услов за трајно помирење је да се у Меморијалном центру обави раздвајање цивила од војника, значи измештање шехида, муџахедина и бораца Армије БиХ на неко друго мезарје, а овај објекат претвори у гробље искључиво цивилних жртава Сребренице. Можда у будућности нове генерације муслиманских и српских становника Сребренице, посебно оних из мешовитих бракова, одлуче да то буде заједнички меморијал свим цивилним жртвама овог краја.