Начело самоопредељења односи се на право сваког народа и нације света да самостално одлучује о својој судбини.
Овај принцип обухвата следећа права:
право на отцепљење и стварање независне националне државе,
право на уједињење са другим народима,
право на економско самоопредељење,
као и право на избор друштвеног и политичког система.
Право народа на самоопредељење кардинално је начело у савременом међународном праву (обично се сматра перемпторном нормом), које као такво обавезује Уједињене нације као ауторитативно тумачење норми Повеље. У њему се наводи да људи, на бази поштовања начела једнаких права и правичних једнаких могућности, имају право да слободно бирају свој суверенитет и међународни политички статус без уплитања.
Током и након Првог светског рата, овај принцип су подстицали и совјетски премијер Владимир Лењин и председник Сједињених Држава Вудро Вилсон. Објавивши својих четрнаест тачака 8. јануара 1918. године, дана 11. фебруара 1918. Вилсон је изјавио: „Националне тежње се морају поштовати; људима се сада може доминирати и управљати само по њиховом сопственом пристанку. ‘Самоопредељење’ није пука фраза; то је императивни принцип деловања.”
Током Другог светског рата, принцип је укључен у Атлантску повељу, коју су 14. августа 1941. прогласили Франклин Д. Рузвелт, председник Сједињених Држава и Винстон Черчил, премијер Велике Британије, који су обећали Повељу са осам главних тачака. Самоопредељење је признато као међународно правно начело након што је изричито наведено као право у Повељи УН. Начело не наводи како се одлука доноси, нити какав би исход требало да буде, било да се ради о независности, федерацији, заштити, неком облику аутономије или потпуној асимилацији. Нити се наводи шта би требало бити разграничење међу народима – нити шта чини народ. Постоје пречне дефиниције и правни критеријуми за одређивање које групе могу легитимно тражити право на самоопредељење.
Уопштено говорећи, израз самоопредељење такође се односи на слободан избор сопствених дела без спољне принуде.
После Другог светског рата, право на самоопредељење постаје позитивно међународно право, истакнуто у многим међународним документима. Али редактори тих докумената нису испустили да нагласе резерве које указују да је увек примат имало државно јединство. Тако у Декларацији о давању независности народа и земљама под колонијалном управом из 1960. године стоји: „сваки покушај да се делимично или у потпуности разбије национално јединство и територијални интегритет неке земље је неспојив са циљевима и начелима УН”.
Оваква Декларација уноси збуњеност у међународно право. Али какву тек збуњеност уноси случај бивше Југославије. Посебан печат дезоријентацији у изналажењу прихватљивих начела међународног права, Одлука даје Бандитерове комисије. Ова комисија је у лето 1992. у стручном мишљењу истакла да остваривање права на самоопредељење не сме да мења постојеће границе у време осамостаљивања, осим ако се државе другачије не договоре (усагласе).
Дакле, Бандитерова комисија је, држећи се нелогичности Устава СФРЈ из 1974., који одређује да су субјекти суверености и права на самоопредељење републике (географски појам) а не народи, ускратила основно колективно људско право српском народу на самоопредељење и отцепљење, иако је тај истински савезни устав Србе признавао за народ на целој територији Југославије, па чак иако су Срби у уставима Републике Хрватске и Босне и Херцеговине одређени као носиоци суверености и конститутивни народ тих република »држава«.
Овим чином, претварања територије у субјекте права на самоопредељење, Бадинтерова комисија је кршила основне одредбе Повеље Организације Уједињених Нација, где се недвосмислено каже да право на самоопредељење припада народима као јединим субјектима и носиоцима тога права. Наравно на штету српског народа.
Нова штета за исти народ настаје у случају Косова И Метохије. И поред Резолуције 1244 Савета безбедности УН , у којој позива на очување суверености и територијалног интегритета СР Југославије (сада Србије). У њеној преамбули стоји: „Поново потврђујући приврженост свих држава чланица суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије и других држава региона, како је наведено у Хелсиншком документу и анексу 2”. Међутим, сила Бога не моли и та сила стаје на страну Албанаца и то нескривено. Суспендована је сувереност тадашње СРЈ у јужној српској покрајини и то је 2008. године искоришћено за формално отцепљење албанске мањине. Противно Резолуцији Савјета безбједности 1244. То , наравно, никога не занима.
У саветодавном мишљењу Међународног суда правде из 2010. године стоји да Резолуција о самосталности Косова није у супротности са међународним правом.
У образложењу председника и судије Хисаши Овада је објаснио да декларација косовских Албанаца није у несагласности са међународним правом пре свега јер у међународном праву не постоје норме којима се овакав чин дозвољава или забрањује.
Осим ако нису у питању Срби и њихова права.
Косово је јединствен случај-то је једини одговор и то без аргумената. Зашто је јединствен, нема одговора међународних носилаца силе.
Сви су кршили Уставе, међународне норме, Повеље и Резолуције. Само не ми. Нама није дозвољено. Ми нисмо народ за њих и очигледно немамо право на самоопредељење. Видећемо докле ће да траје ова неправда према српском народу.
Сви ранији случајеви су пометени под тепих и када се спомене самосталност Републике Српске велика већина у светској политици ће рећи да је то противно међународном праву и Дејтонском споразуму.
А где је нестало право на самоопредељење народа?
Где је нестало природно право једног народа да има државу на својој територији?
Или је то само право за повлашћене народе на овом простору?
Све остале осим српског народа.